Bila j škura noćica, kad je tužna rožica
ostavi-la majkin stan i prošla iz sela van.
Obraz joj je jako blijed
i zdvojan nje vas pogled;
vijenac s plavenkov spleten
na ruki joj ubišen.
Vrijeda mi je dospila,
kamo j dojti željila,
ne b se domislio nigdor:
prošla je na cimitor.
Dojde k grobu jednomu,
novo nagrnjenomu.
Kod njega je postala,
tužno na tla gledala.
Vijenac na križ priveže,
a ona na grob leže.
Ostan zelen, o vijenac,
ovde leži moj klinčac.
Misec sada gori gre
i sviti na lice nje.
Mutni jesu nje oči,
z kih gorke suze toči.
Grob klinčaca j kušnula
i diboko zdahnula:
O da bih mogla umrit,
ostavit ov jalni svit.
Još ja nosim, klinčac moj,
na prstu zlat prstanj tvoj,
zato još nij, o klinčac,
našoj ljubavi konac.
Sva pobluđena veli:
Već me ništ ne veseli,
ča ću ja prez klinčaca,
ostavna sirotica.
Podigne lica blijeda,
malo na stran pogleda:
Klinčac, kade je grob tvoj,
onde mora bit i moj!
Volim se zakopati
neg prez tebe ostati.
Vjeruj mi, klinčac vjerni,
vrijd ćemo bit zdruzeni.
Vako je roža tužna,
v pameti pobluđena,
klinčaca žalovala,
prez koga je ostala.
Nima stoji kod groba
nje klinčaca dragoga.
Oko se j zaškurilo,
srce joj je puknulo.
Noćni mir ništ ne bludi,
nigdir nij vidit ljudi.
Sam vjetar propuhuje,
strašnu smrt oglašuje.