Divojčica zlata otpri mi ti vrata,
ar jur predugo stojim, pod obločićem tvojim,
denas jesi zaran zatvorila tvoj stan.
Pretelj nepoznani, stoj slobodno vani!
Tako kasno va stan prit ne more bez sumlje bit;
ne znam, ča bi ti rad, ne otvorim ti vrat.
Dite ljubezljivo, neka mislit krivo!
Ja te prosim zaboga, ne mislim ništar zloga;
neg to mi dopusti; k tebi me ti pusti.
Ne morem ti pomoć, jur je blizu polnoć.
Sad je vrime pokoja, zato se ne dostoja,
da bi otvorila, junaka dvorila.
Zač me se ti braniš, ter mi srce raniš?
Nisam toga zaslužil, prem sam te iz sna zbudil;
zato, prosim, stani, ne daj mi stat vani.
Neka me skušavat, ne otvorim ti vrat.
San mi oči zapira, zato daj meni mira,
ter neka prositi, ča ne more biti.