Kad se šećem krez sve selo, mladi junak preveselo. Šečem gori, šećem doli, k miloj mojoj pod obločić.
Ona će mi otvoriti, žarak oganj naložiti. Žarki oganj lipo gori, oko njega mila stoji.
Sjedi, mili, na klupčicu ter si poglej tu rožicu. Kako ona tužno gleda kot kad za te umrit htila.
Ne umiraj ti rožica, ar bi bilo za te škoda. Ar bi bilo za te škoda i za tvoje lipo ime.
Nek za tvoje lipo ime, za kim moje srce gine. Po tri ura su četire, hodi mila, sprohodi me.
Rado bi te sprohadjala, kad se neb` ljudi bojala. Ljudi lažu, ljudi kažu, kad nek naši ništ ne velu.