Niku noć se šećem mlad junak po selu.
Na sredini sela sjedem na klupčicu.
Premišljavam, Bože, kade su te rože,
ke sam imao, s kimi sam mlad junak jur spao.
Pred štrnajsti dnevi bio sam kod rožice,
ali malo sam si razveselio srce.
U dvanajstoj uri ostavio sam v tugi rožicu,
ar nij našla mjesta srcu.
Rožicu sam imao, bila je kot šipak.
Već si nisam željio junak lipši žitak.
Ali sad je konac, zeo sam joj ja vjenac zeleni,
to j velika tuga meni.
Dost sam se nabludio po škuri nočica,
doma nisam ništ spao, nek sve pri rožica.
Ali sad je kasno, zajačim si glasno, veselo,
da mene čuje sve selo.