Tovaruša imam, ali nek jednoga, va koga se ufam, va koga se ufam, kot va braca moga.
Nisu nas pitali, jeli smo za djelo, neg su nam gledali naše ravno tjelo.
Naše ravno tijelo, ravno kot kitica, škura j komorica, kade spi rožica.
Rožica rumena, ne budi kamena, ne zažmiraj okom, ne zažmiraj okom, kad sam pod oblokom.
Pod oblokom tvojim, ja jur dugo stojim, pak ću se zamirit, pak ću se zamirit, tovarušem mojim.