V jutro rano se ja vstanem malo pred zorom,
ter se k vodici prešećem, da se rashladim.
Zagledal sam divojčicu z vrta šetajuć,
v jednoj ruki grozje nosi, v drugoj rozmarin.
Oj Marice, dušo moja, daj da podahnem.
Ne dam, ne dam, a i ne smim, ar sam žalosna.
Oj Marice, dušo moja, zač si žalosna?
Snoć se jesam zaručila, s kim me volja ni.
Oj Marice, dušo moja, zač te volja ni?
On ti ima srebra, zlata, da mu broja ni.
Ča mi hasni zlato, srebro; kad me volja ni!
Rajše Bog daj siromaha, da me volja je.