Zgora na brigu stugiva rožica, sirota pogubija je miloga. S oči nisam mogao suzic točit već, ar boli me srce, dugo neću već.
Došlo j vrime, da se sunce zaškuri, vani na polju vrndaju kamioni. Postriljaju mlado cvieće kot zece, a rožice ostavljaju na vjeke.
Kad nek ja još jednoč živiti mogao, črljene rožice ljubit ja neb šao, ar črljena zna na vried pozabiti, samo črna zna od srca ljubiti.
A kad umrem na sred sela me nosite, pred mile oblok mene postavite. Zamte doli od škrinje pokrivalo, da se bude miloj srce plakalo.
A kad umrem neću nucat rožice; roža će mi biti črna zemljica. Zgora glave na križ mi napišite, da sam preveć ljubio mlade rožice.